Светски путник и емигрант, али не у класичном смислу емигранстке приче, јер је реч, о пре свега, оствареном човеку, Ранко Вукељић, сликар по професији, који је академско образовање и углед стекао у Аустралији, са својом породицом вратио се у Србију и донео са собом помало заборављени систем вредности и својеврстан, филозофски поглед на живот. Стицајем околности и вођен младалачком жељом да „ода“ свуда по свету, највише је, ипак, био базиран у Аустралији. Када је коначно, његов  живот почео да добија оквире који гарантују свест, што значи озбиљне  године, осетио је потребу да се врати у своју земљу, да како каже, живи „испод сунца“ тамо где га је први пут угледао. Након што се остварила његова жеља да се коначно врати у предео за који је читавог живота дубоко емотивно везан, Нови Сад, уследиле су и његове прве изложбе.

 

 

Премијерна је била у Музеју Војводине, која је изазвала велико интересовање новосадске публике и изузетно повољне реакције људи везаних за сликарску уметност. Стога је након извесног времана, изложба постављена у београдском простору Српске академије иновационих наука, само логички след ствари, у припреми серије изложби које ће допринети да српска публика упозна једног новог, јединственог сликара са ових простора.

 

Како сте задовољни са привим изложбама?

 

-С обзиром на околности, да нисам овде поникао као сликар, и да је моје име било ван свих трендова и познавања самог уметничког света, за мене је било више него изненађење да ме је публика тако добро прихватила. Поготово сам задовољан третманом и праксом Музеја Војводине, који ми је омогућио да остварим једну изложба какву човек само пожелети може, сада већ са дуплом срећом и задовољством, између осталог и зато што је то била изложба у мојој земљи.

 

Којом техником највише сликате?

 

-Моја техника је класично уље на платну, с тим да сам живећи негде тамо далеко, у души био везан за подручје из којег сам потекао. Издвојио сам време да истражујем тајне старих мајстора, XВИИ и XВИИИ века, фламанских сликара, и кроз развитак и учење тих технолошких вештина, улажењем у тајне самог уљаног сликарства, изградио сам један специфичан стил, технику која ми је дала могућност да се изразим буквално онако како сам желео. Пранагони који су из душе излазили и сама визуелна представа коју је човек могао да види на белом зиду, захтевала је јако много знања да је идеја могла да пређе на платно и задовољи критерије баш онакве какве сам сам себи поставио.

 

Године проведене у Аустралији?

 

-Сама Аустралија, посматрајући у формалном облику, је земља која последњих 30-так година потенцира мултукултуралност, тако да ако човек има жељу и повод да пронађе себе или да се искаже у етичком облику или миљеу из ког је дошао, простор је био слободан. Није било забрана, потенцирања да уметник мора да размишља на англосаксонски начин итд. Аустралија је земља врло млада, гледајући данашњу културу, и гледајући на то да је она под утицајем Велике Британије. И она се грчевито бори за свој идентитет, да оствари аустралијску нацију. То је један мукотрпан посао и сви они који размишљају са културом и обичајима, традицијом, вером земље из које потичу, они праве једну велику шарену башту из које ће се, вероватно, неким будућим генерацијама изродити нешто што ће бити препознатљиво за Аустралијанце. То је врло важно за њих пошто је то земља на „крају света“. У једној јакој индивидуалној причи, каква је моја, ја сам тамо припадао физички, док је све у мени, моје, увек било овде. Тако да сам донео сликарство тамо где припада.

 

Какви су вам планови за даље?

 

-Обично, живећи у овим временима, сви људи без обзира којим послом се баве, цео живот оријентишу према будућности. Ми живимо за будућност, која мало коме дође у облику у којем је сањао. Мој план, као и целе моје породице је био да дођем у своју земљу и да живим једно велико ДАНАС. И да сваки дан уживамо и делимо оно што људи око нас преживљавају и то нам даје неки нови облик из разлога што смо исувише дуго били напољу и проматрали неким другим очима и ову земљу и све око нас видимо сасвим другачије. Имали смо „тужну срећу“ да исти проблем сагледамо са разних тачака. Тако да свакодневне проблематичне ствари, питање егзистенције, економије, све сфере које изгледају прилично тескобно, свакодневне ситнице које многи људи једноставно немају времена да примете, ми примећујемо. То је тај смисао који тражимо и то је највише што живот пружа. Зато не планирамо никакаву будућност, него да живимо данас.

 

Овде сте у простору друштву чланова Српске академије иновационих наука, откуд та веза?

 

-Интересантно је да само име Академије говори о њиховој вокацији. Па и мој специфичан израз и техника сликања је нешто што је другачије. Било је јако много сликара, али вероватно због тог етноса, припадања и размишљања на начин на који се обично не размишља, ја сам изградио једну другачију технику, другачији начин размишљања, у сваком случају, нешто што је дало разлог да се повеже моје сликарство са овом институцијом, јер, сама реч инивативно, говори све. Иначе, нисам члан Академије. Начин мог размишљања и уопште мој контакт са спољним светом је толико индивидуалан да ја једноставно немам ту способност да бих могао да свој ум, своје време и свој рад, удружујем на било којој основи са неким, јер би онда изгубио ту моју приткост, тако да је моја највећа жеља да припадам свима, и у свако доба, јер мислим да тај рад који остаје иза мене даје врло једноставну, али универзалну слику поднебља где сам рођен.

 

Ипак, примећујемо да у том „свом“ сликарству нисте сами. Поред Вас је увек породица,  супруга, очигледно ваша муза, десна рука, а и ћерка, колегиница по занимању?

 

– Моје је само да сликам. Супруга Радојка обавља тежи део посла а, ћерка Љубица такође академски сликар, имала је „пех“ (какав би у Србији пожелели сви сликари – прим. аутора) да јој је целокупну колекцију откупила надлежна институција Аустралијске владе, као перспективног уметника која обећава, тако да она у овом моменту није у прилици да направи своју изложбу овде, али са друге стране, она се свакодневно напаја поднебљем коме сада припада, тако да убрзо можемо очекивати њене вредне радове. Син, Богдан, волим у шали да кажем да је он једини озбиљан члан наше посаде, студент филозофије, сада је на студијама у Новом Саду. Паралелно траже свој мали кутак, промовише свој рад, упознају људе, па и његова животна прича полако добија прави облик.

 

Чежња, то је реч која би се могла сажети након гледања Ваших слика или…?!!

 

-Имам изузетну срећу да се у мојој души, након што сам стекао образовање и отворио врата иза врата,  изродило нешто што би се уистину могло назвати чежњом за родним крајем. Све моје слике су насликане у Аустралији, али су повезане небом са овим крајем. Данас имам изузетну част и срећу да покажем део радова које сам донео из Аустралије, уз наду да ће сада, када  примећујем много тога лепога овде што има, у мени свакодневно расти инспирација и надахнуће,  попут људи који почну да цене здравље тек када га изгубе, те да ће бити још доста нових изложби-рекао је Ранко Вукељић.

 

У нашем народу има изрека: „Од оца је осатануло сину“. Код Вукељића се ова изрека односи на ћерку Љубицу, која је завршила Сликарску академију у Аустралији пре две године.

 

Љубица каже да би волела да у Србији уради колекцију слика и да постави своју изложбу. Љубица је као талентовала сликарка већ имала пар изложби у Аустралији, радила по галеријама и музејима, а тема је увек био спој аусталијске и српске културе. Година дана у Новом Саду, за њу и њеног брата Богдана, била је година уживања. Нови Сад је, додаје,  прелеп град за посматрање, уживање и сликање. Нама преостаје да нестрпљиво очекујемо и једну, а потом и још много нових изложби, засигурно понеку и са оцем Ранком, младе сликарке, Новосађанке, Љубице Вукељић.

 

Текст преузет са странице topsrbija.com